Človik je umro i kada je stupio u vječni život, vidio je Boga, kako hodi preda njega s koferom u Njegovoj ruki. I začeo je razgovor med njimi dvimi, razgovor med Bogom i človikom.
 

Bog:  U redu sine, čas je da se ganemo, hodi.
 

Človik:  Tako hitro? Imao sam još čuda planov i željov.
 

Bog:  Zaista mi je žao, ali tvoj čas je došao.
 

Človik:  Ča imaš u tom koferu?
 

Bog:  Ono ča ti pripada.
 

Človik:  Ono ča mi pripada? Misliš, moja dugovanja, dokumenti, pratež, pinez?
 

Bog:  Ne, ta dugovanja nikada nisu bila tvoja, oni pripadaju Zemlji.
 

Človik:  Jesu li to moji lipi spomenki?
 

Bog:  Ne, spomenki su dio drugoga časa, zemaljskoga.
 

Človik:  Jesu li to moji talenti?

Bog:  Ne. Oni pripadaju ljudskomu životu.
 

Človik:  Jesu li to moji prijatelji i obitelj?
 

Bog:  Ne, sine. Oni pripadaju putu, kim si hodio.
 

Človik:  Jesu to moja žena i dica?
 

Bog:  Ne. Oni pripadaju tvojemu srcu.
 

Človik:  Onda to mora biti moje tijelo.
 

Bog:  Ne. Ono pripada prahu.
 

Človik:  Onda to sigurno mora biti moja duša!
 

Bog:  Krvio veliš,sine. Tvoja duša pripada meni.
 

Človik suznih očiju i sa strahom uzme kofer iz Božje ruke i otvori ga … PRAZAN!!

Slomljenoga srca i uz suze, ke su se zljivale po obrazu, človik pita Boga …
 

Človik:  Nikada ništa nije bilo moje?
 

Bog:  Tako je. Nikada ništa nisi imao.
 

Človik:  Pa onda? Ča je bilo moje?
 

Bog:  Tvoj je bio čas. Svaki hipac, koga si živio, bio je tvoj.
 

Zato živimo sada, ne u prošlosti, ne u budućnosti, nego sada živimo, uprav ov čas.